Novi Sad 's beauty

   Svi smo mi igrali igre na srecu,neko je igrao rulet,neko je igrao bingo,neko loto itd...Uglavnom sta god da ste igrali verovatnoca da dobijete je jako malo ali vi se i dalje nadate,jer mislite krenuce i vase kolo srece.A i ako dobijete to uglavnom bude neka sitna isplata,verovatno ne dobijete ni ulozeni novac.E ovako mi ljudi razmisljamo nemam para za(nesto),ali nabavicu pare brzo za to nesto i oticu na rulet nisam valjda toliki baksuz da ne mogu da udvostrucim tu svotu koju imam.I tako odes na rulet odigras malu on ti baci veliku,odigras veliku on ti baci malu.Ti upalis dve teble za svaki slucaj odigras na jednoj malu na drugoj veliku i on baci orfanelu.Na primer odigras malu ,ne odigras jedanbroj iz male on ce baciti lopticu bas tu gde je rupa.Da li je to znak da ste baksuz?Ne to je znak da treba da se pokupite i odete kuci.

Ovo su bila neka moja iskustva.Od kocke se jos niko nije obogatio,zato batalite kocku idite na sladoled,kupite sebi majcu,pantalone,patike,platite racun za struju,telefon,bilo sta sto vam koristi ali ne dozvolite sebi da cupate glavu zbog kocke to je moj savet. 

Ako neko ne zna o cemu sam pisala neka procita nesto vise o tome.

 Рулет је казино и коцкарска игра (Roulette је француска реч која има значење мали точак односно точкић). Крупије је човек који окреће точак рулета који има 37 или 38 раздвојених поља у које лоптица мора да упадне. Збир свих бројева на рулету 1-36 је 666, због чега га многи називају ђавољи точак.

Амерички рулет садржи 36 бројева и нулу. Распоред бројева нема одређен редослед осим што се наизменично смењују црвени и црни бројеви (изузев нуле која је зелена) и велики и мали бројеви.

Постоји неколико сектора које је могуће играти на америчком рулету:

• мала серија за коју је потребно 6 жетона и покрива следеће бројеве: 5-8 (половина или сплит на енглеском), 10-11, 13-16, 23-24, 27-30 и 33-36.
• велика серија за коју је потребно 9 жетона и покрива следеће бројеве: 2 жетона на 0/2/3 (трећина),4-7, 12-15, 18-21, 19-22, 2 жетона на 25/29 четвртина и 32-35.
• орфанели где 5 жетона и покривају: један жетон на броју 1

-пун број или плен. 6-9, 14-17, 17-20 и 31-34. -зеро шпил -4 жетона који покривају 0-3, 12-15, 26 плен и 32-35.

Постоји још могућност играња суседних бројева, тј. жељени број и још два броја лево и десно од жељеног. Минимум за ову најаву (сваки улог који се даје крупијеу за пласирање је најава) је 5 жетона. Најава се обично даје као жељени број два-два (нпр: 8 два-два и подразумева 8 и два суседна броја са леве и десне стране). Исплате иду следећим редоследом:

• жетон на плену (пуном броју) исплаћује се 35 за 1
• жетон на половини (између два броја) исплаћује се 17 за 1
• жетон на трецини (покрива 3 броја) исплаћује се 11 за 1
• жетон на четвртини (покрива 4 броја) исплаћује се 8 за 1
• жетон на шестини (покрива 6 бројева) исплаћује се 5 за 1

По правилу за сваки нови спин (спин је процес бацања куглице која мора да направи минимум 3 ротације у цилиндру да би спин био валидан) правац цилиндра се мења и куглица се увек баца у супротном смеру од кретања цилиндра.

Novi Sad je kulturni centar Vojvodine i jedan od najznačajnijih kulturnih centara Republike Srbije. Još u vreme osmanske upraveBalkanom i Panonskom nizijom (16-17. vek), okolina Novog Sada je predstavljala značajno kulturno središte srpskog naroda. Tu se na bačkoj strani Dunava nalazio manastir Kovilj, dok su se na sremskoj strani nalazili fruškogorski manastiri i grad Sremski Karlovci, koji je polovinom 16. veka bio najveći srpski grad u Osmanskom carstvu.

Tokom habzburške uprave u 18. i 19. veku, Novi Sad je bio centar srpske kulture, politike i društvenog života, zbog čega je dobio nadimak Srpska Atina. Srpsko narodno pozorište, najstarije profesionalno pozorište među Južnim Slovenima, osnovano je u Novom Sadu 1861. godine, dok je sedište Matice srpske, značajne kulturno-naučne ustanove srpskog naroda, preseljeno iz Pešte u Novi Sad 1864. godine. U 19. i početkom 20. veka, veliki broj srpskih književnika, pesnika i pravnika živeo je ili radio u Novom Sadu, a među njima su bili Đura Daničić,Đura Jakšić, Jovan Jovanović Zmaj, Svetozar Miletić, Laza Kostić, Đorđe Natošević, Kosta Trifković, Vuk Stefanović Karadžić, itd.

Danas je Novi Sad drugi po značaju kulturni centar Srbije (posle Beograda), a gradske vlasti pokušavaju da učine grad privlačnijim organizovanjem brojnih kulturnih manifestacija i muzičkih koncerata. Od 2000. godine se u gradu održava muzički festival Egzit, najveći letnji muzički festival u Srbiji i regionu. U Novom Sadu se održava i jedini festival alternativnog i novog pozorišta u Srbiji - INFANT, zatim Zmajeve dečje igre - najpoznatiji festival dečje književnosti, Dani Brazila - Novosadski Samba Karneval, Sterijino pozorje, Novosadski džez festival,Međunarodni novosadski književni festival i mnogi drugi.

 Pored Srpskog narodnog pozorišta, druga poznatija pozorišta u gradu su Pozorište mladih i Novosadsko pozorište. U Novosadskoj sinagogi se takođe održavaju brojni kulturni događaji. Druge značajne kulturne ustanove u gradu su ogranak Srpske akademije nauka i umetnosti, Vojvođanska akademija nauka i umetnosti, biblioteka Matice srpske sa oko 3.000.000 publikacija, Gradska biblioteka u Novom Sadu,Istorijski arhiv u Novom Sadu, Arhiv Vojvodine (koji čuva mnoge istorijske dokumente sa područja Vojvodine koji datiraju u prošlost do 1565. godine), Kulturni centar Novog Sada (koji organizuje značajne manifestacije i predstavlja aktuelnu kulturu), Azbukum (centar za srpski jezik i kulturu), itd. U Novom Sadu se nalaze i najznačajnija umetnička udruženja Vojvodine: Društvo književnika Vojvodine, Udruženje likovnih umetnika Vojvodine i druga.

 U gradu se nalazi nekoliko muzeja i brojne privatne ili javne galerije. Najpoznatiji muzej je Muzej Vojvodine, koji je osnovala Matica srpska 1847. godine, u kojem se nalazi trajna kolekcija koja predstavlja srpsku kulturu i život u Vojvodini tokom istorije.Muzej Novog Sada na Petrovaradinskoj tvrđavi ima stalnu kolekciju vezanu za istoriju tvrđave.

Galerija Matice srpske je najveća i najcenjenija galerija u Novom Sadu, a podeljena je na dve zasebne galerije koje se nalaze u centru grada. Tu su još i Galerija likovne umetnosti - Poklon zbirka Rajka Mamuzića i Spomen-zbirka Pavla Beljanskog - jedna od najvećih kolekcija srpske umetnosti 20. veka (od 1900-ih do 1970-ih).

Postojanje ljudskih naselja na području današnjeg Novog Sada može se pratiti u kontinuitetu od mlađeg kamenog doba - neolita (od oko 4500. godine pne.). Pored područja Petrovaradina, na kojem su nađeni tragovi naselja iz skoro svih epoha, na Bačkoj strani Dunava (na Klisi, Slanoj Bari, Starom Gradu i Detelinari) takođe su pronađeni tragovi praistorijskih naselja izkamenog, bakarnog, bronzanog i gvozdenog doba.

Najstariji arheološki ostaci (iz vremena kamenog doba) pronađeni su sa obe strane Dunava, na području današnjegPetrovaradina (koji je u kontinuitetu nastanjen od praistorije do danas) i području današnje Klise. Istraživanjem ostataka naselja iz mlađeg bronzanog doba (3000. godina pne.) na području današnjeg Petrovaradina, arheolozi su pronašli i bedeme pojačane koljem i palisadama iz tog perioda, koji svedoče da je još u vreme vučedolske kulture ovde postojalo utvrđeno naselje.

u 4. veku pre nove ere se na području današnjeg Novog Sada pojavljuju Kelti, koji na desnoj obali Dunava, na području današnjeg Petrovaradina, podižu utvrđenje, a tragovi Kelta pronađeni su i na području Detelinare. Zatim se, u 1. veku pre nove ere, na ovom području pojavljuju Rimljani, koji u 1. veku nove ere na desnoj obali Dunava podižu prvu veću tvrđavu pod imenom Kuzum (Cusum) i uključuju je u provinciju Panoniju. Dunav je tada činio limes Rimskog carstva, koje je obuhvatalo njegovu desnu (sremsku) obalu, dok je na levoj obali reke, U Bačkoj, od 1. veka nove ere stanovalo sarmatsko pleme Jazigi. Nalazi rimskog novca na području Novog Sada svedoče o trgovačkim vezama Jaziga i Rimljana. Rimljani su povremeno zaposedali i južnu Bačku i držali ove pogranične prostore u funkciji kontralimesa, a u cilju obezbeđivanja dodatne granice, izgradili su u Bačkoj šančeve sa jarkom, danas poznate kao Rimski Šančevi.

U 4. veku, u doba Seobe naroda utvrđenje Kuzum je porušeno od strane Huna, a ovo područje zatim dolazi pod vlast Ostrogota (5. vek), Gepida (5-6. vek), Langobarda (6. vek),Vizantije (koja u 6. veku obnavlja utvrđenje Kuzum i daje mu ime Petrikon), Avara (6-8. vek) i Franaka (8. vek).

Sredinom 6. veka, područje naseljavaju Sloveni. U 9. veku, tvrđava Petrikon (ili na slovenskim jezicima - Petrik) ulazi u sastav Bugarskog carstva, a u 11. veku njom vlada sremskivojvoda Sermon, čiji su zlatnici u 19. veku pronađeni u jednom petrovaradinskom vinogradu. Pošto je Bugarska poražena od Vizantije a Sermon ubijen, tvrđava ponovo postaje deo Vizantije, da bi, posle borbi Vizantinaca i Mađara, krajem 12. veka, ušla u sastav srednjovekovne Kraljevine Ugarske. Na području Bačke, ugarska vlast se ustaljuje nešto ranije, tokom 10. veka.

 Tokom ugarske vladavine, na području današnjeg Novog Sada nalazilo se nekoliko naselja, koja se u istorijskim dokumentima pominju od 13. veka. Prema istorijskom dokumentu iz 1237. godine (povelja ugarskog kralja Bele IV), pored Petrovaradina(Pétervárad) i Sremske Kamenice (villa Camanch) na sremskoj strani Dunava, postojalo je i nekoliko naselja na bačkoj strani:Vašaroš-Varad (poznat i kao Peturvarad, Stari Petrovaradin i Varadinci), Mrtvaljoš (poznat i kao Mortaljoš - Mortályos), Sent Marton (Ke Sent Marton), Bakša (poznato i kao Bakšić, Bačić, Bakšafalva i Bačka - Bachka), Sajlovo I i Sajlovo II (poznata i pod imenima Gornji i Donji Zajol - Zoyl, Sajol i Isailovo), Bivalo (poznat i kao Bivaljoš i Bivološ - Bywolos), Rivica i Čenej(poznat i kao Čeme - Cheme ili Chemey). Petrovaradin se u ovo doba prvi put spominje pod današnjim imenom, iako je ono u osnovi evoluiralo od prvobitnog vizantijskog imena Petrikon. U kasnijem periodu (16. vek), na ovom području se pominju još dva naselja - Bistrica (Bistritz) i Kamendin (poznat i kao Kemind - Keménd). Slovensko naselje Bistrica pominje se na više karata koje datiraju iz 16. i 17. veka, a nalazilo se prekoputa Petrovaradinske tvrđave, na području današnjeg Novog Sada, dok se naselje Kamendin nalazilo u široj okolini današnjeg grada. Bivaljoš je bio veliko naselje slovenskog življa koje datira iz perioda seobe naroda (5-6. vek).

Između 1526. i 1687. godine, ovo područje je u sastavu Osmanskog carstva. Tokom osmanske uprave, neka od naselja na bačkoj strani Dunava su iščezla, dok su druga nastavila da postoje i bila su nastanjena Srbima. Po poreskom spisku iz 1522. godine, među stanovnicima ovih naselja na bačkoj strani Dunava srećemo kako mađarska, tako i slovenska imena (Božo, Radovan, Radonja, itd), da bi po turskim podacima iz 1590. godine na ovom području bilo zabeleženo 105 kuća koje plaćaju porez i to isključivo srpskih. Pošto se zna da je bilo i Srba koji nisu plaćali porez (ukoliko su recimo bili u turskoj službi), onda je broj stanovnika ovih naselja sigurno bio veći.

U vreme Osmanske uprave poznat pod imenom Varadin, Petrovaradin je bio sedište nahije u okviru Sremskog sandžaka. Podgrađe tvrđave imalo je oko 200 kuća, tu se nalazila Sulejman-hanova džamija, a postojale su i dve manje džamije, Hadži-Ibrahimova i Huseinova. Pored dve turske mahale, u sastavu grada nalazila se i hrišćanska četvrt sa 35 kuća, naseljenih isključivo Srbima. Od praistorije pa sve do kraja 17. veka, centar urbanog života na području današnjeg grada nalazio se na sremskoj strani Dunava, na prostoru današnjeg Petrovaradina, koji je svojim značajem uvek zasenjivao naselja na bačkoj strani. Osnivanjem Racke varoši, potonjeg Novog Sada, središte lokalnog urbanog života će se tokom 18. veka definitivno pomeriti na bačku obalu Dunava.

 Austrougarska monarhija se pri završetku Prvog svetskog rata krajem oktobra 1918. godine raspala, a 3. novembra i kapitulirala. U Novom Sadu je obrazovan je privremeni Srpski narodni odbor sa zadatkom da u interregnumu preuzme prerogative vlasti i obezbedi red do uspostavljanja redovnog poretka. 2. novembra članovi Srpskog narodnog odbora su se dogovorili da se organizuje narodna straža, a istog dana na ulicama se pojavilo obnovljeno socijaldemokratsko glasilo "Sloboda", koje je najavilo nacionalno oslobođenje srpskog naroda u Vojvodini. Srpski narodni odbor uputio je ultimatum komandantu nemačkih trupa da 8. novembra, najkasnije do šest časova ujutru, njegovi vojnici napuste grad. Po izlasku i poslednjeg neprijateljskog vojnika, srpske straže su zauzele sve važne punktove u gradu, a u noći između 8. i 9. novembra mandatori Srpskog narodnog odbora su i zvanično preuzeli vlast u Novom Sadu od mađarskog Magistrata. Na sednici je, pola sata pre ponoći, vlast prešla u srpske ruke, tako da su novosadski Srbi faktički sami sebe oslobodili dan pre ulaska srpske vojske u Novi Sad 9. novembra. Kada je javljeno da srpska vojska dolazi u Novi Sad, u susret joj je pošlo u toku prepodneva oko 400 konjanika, koji su bili u narodnim odelima, a nosili su srpski barjak. Na mostu je u ime Novosađana prvi pozdravio srpske vojnike ugledni građanin Sava Stojković, član Upravnog odbora Matice srpske. On je okićenu srpsku zastavu predao majoru Vojislavu Bugarskom kao komandantu jedinice srpske vojske koja je imala čast da oslobodi Novi Sad.

Posle sprovedenih izbora po svim vojvođanskim mestima (od 18. do 24. novembra), u Novom Sadu se 25. novembra 1918. godine sastala Velika narodna skupština Srba,Bunjevaca i ostalih Slovena Banata, Bačke i Baranje, koja zvanično proglašava otcepljenje ovih regiona od Ugarske i njihovo prisajedinjenje Srbiji, a na istoj skupštini formira se i pokrajinska vlada (Narodna uprava) Banata, Bačke i Baranje sa sedištem u Novom Sadu. 1. decembra 1918. godine, proglašeno je Kraljevstvo Srba, Hrvata i Slovenaca, a Novi Sad ulazi u tu novu državu kao sastavni deo Kraljevine Srbije. Iako je do 1918. godine imao ulogu kulturnog i političkog centra Srba, Novi Sad do tada nije bio administrativni centar neke upravne teritorije ili pokrajine, što se ulaskom u novu državu menja: od 1918. do 1919. godine, Novi Sad je administrativni centar pokrajine Banat, Bačka i Baranja, a takođe (sve do 1922. godine) i administrativni centar Novosadske županije, koja je obuhvatala Bačku i Baranju, zatim je (od 1922. do 1929. godine) administrativni centar Bačke oblasti, koja je obuhvatala zapadne delove Bačke i Baranju, da bi 1929. godine postao administrativni centar Dunavske banovine, jedne od pokrajina Kraljevine Jugoslavije. Po popisu iz 1921. godine, Novi Sad je imao 39.122 stanovnika, od kojih je 16.293 govorilo srpski, 12.991 mađarski, 6.373 nemački i 1.117 slovački.

Spomenik žrtvama racije i Petrovaradinska tvrđava

Posle Aprilskog rata 1941. godine, Kraljevinu Jugoslaviju su okupirale i podelile Sile osovine. Novi Sad, kao i cela Bačka, anektiran je od strane Hortijeve Mađarske, dok je Srem sa Petrovaradinom pripojen Nezavisnoj Državi Hrvatskoj. Tokom četvorogodišnje okupacije (od 1941. do 1944. godine), okupatori su počinili brojne zločine (hapšenja, ubijanja, paljenja, streljanja, maltretiranja) nadsrpskim i jevrejskim stanovništvom grada, a jedan od poznatijih masovnih zločina je Novosadska racija sprovedena januara 1942. godine, u kojoj su, samo u tri dana (21. januar - 23. januar), mađarski fašisti ubili i pod dunavski led bacili 1.246 Novosađana (po drugim podacima 1.426), po nacionalnosti 809 Jevreja, 375 Srba, 18 Mađara, 15 Rusa i 2 Rusina, a po polnoj i starosnoj strukturi 489 muškaraca, 415 žena, 177 starih osoba i 165 dece. Jedan od poslednjih zločina okupatora u Novom Sadu bilo je i masovno odvođenje Jevreja, čitavih porodica, od dece do staraca, u nemačke logore 1944. godine. Tokom celog rata, fašisti su ukupno ubili oko 5.000 Novosađana, a mnogi drugi su raseljeni.

U Novom Sadu je, tokom celog rata, delovao pokret otpora i oslobodilački pokret pod vođstvom Komunističke Partije Jugoslavije. U gradu se nalazilo sedište okružnog komiteta Komunističke Partije Jugoslavije, koji je u okviru narodnooslobodilačkog pokreta bio deo Pokrajinskog komiteta KPJ za Vojvodinu. U narodnooslobodilačkoj borbi, u partizanskim odredima i vojvođanskim brigadama, neposredno je učestvovalo 2.365 Novosađana, pripadnika svih nacionalnosti, (Srba, Mađara, Slovaka i ostalih). 22. oktobra 1944. godine, ugrožen nadiranjem Crvene armije i Narodnooslobodilačke vojske, okupator je napustio Novi Sad, a 23. oktobra grad su oslobodile partizanske jedinice iz Srema i Bačke, čime se Novi Sad ponovo našao u okviru nove socijalističke Jugoslavije. Tokom vojne uprave (17. oktobar 1944. - 27. januar 1945.), nove jugoslovenske vojne vlasti su likvidirale jedan broj građana srpske, mađarske i nemačke narodnosti, koji su optuženi za kolaboraciju sa mađarskim fašistima ili su smatrani neprijateljima novog državnog poretka. Godine 1975. grad je odlikovan Ordenom narodnog heroja i proglašen za grad-heroj.

Od 1945. godine Novi Sad je glavni grad Autonomne Pokrajine Vojvodine. Na zasedanju u Novom Sadu 30. i 31. jula 1945. godine, Skupština izaslanika naroda Vojvodine donosi predlog da se Vojvodina priključi federalnoj Srbiji, što je na Trećem zasedanju AVNOJ-a od 10. avgusta 1945. godine jednoglasno prihvaćeno, a 1. septembra 1945. godine Predsedništvo Narodne skupštine Srbije donelo je Zakon o ustanovljenju i ustrojstvu Autonomne Pokrajine Vojvodine, u okviru Narodne Republike Srbije i socijalističke Jugoslavije.

 U posleratnom periodu, grad je prošao kroz brzu industrijalizaciju, a njegovo stanovništvo se do kraja 20. veka znatno uvećalo. Pored starih srednjih škola, i novih, koje su se u toku vremena specijalizovale i znatno povećale broj đaka, Novi Sad dobija i više škole. Prvo je to viša pedagoška škola (osnovana 1946. godine), a zatim Filozofski i Poljoprivredni fakultet (1954.), da bi 1960. godine najzad bio osnovan i ceo samostalan Univerzitet, u čijem su sastavu devet fakulteta i još nekoliko viših škola. 1980. godine počinje da deluje i novoosnovana Vojvođanska akademija nauka i umetnosti. Između 1980. i 1989. godine, grad Novi Sad je bio podeljen na 7 gradskih opština: Stari Grad, Podunavlje, Liman, Slavija, Petrovaradin, Detelinara i Sremski Karlovci. Godine 1989. šest gradskih opština je spojeno u jedinstvenu opštinu Novi Sad, dok je opština Sremski Karlovci izdvojena iz sastava grada i postala posebna administrativna jedinica.

6. oktobra 1988. godine, u Novom Sadu su organizovanivane demonstracije pod čijim je pritiskom srušena tadašnja vojvođanska vlada. Po prosutom jogurtu koji je deljen demonstrantima, a ovi ga bacali na neke funkcionere Vojvodine, ovaj događaj je ostao poznat kao "jogurt revolucija". Cilj ovih demonstracija bio je rušenje tadašnjeg autonomnog statusa Vojvodine, koji je pokrajina imala po ustavu iz 1974. godine.

 Posle raspada Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, odvajanja Slovenije,Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Makedonije i formiranja nove Savezne Republike Jugoslavije 1992. godine, Novi Sad iznenada postaje drugi po veličini grad u trećoj Jugoslaviji, što mu daje dodatni zamajac u razvoju, iako je to doba bilo veoma krizno i turbulentno. Grad je pretrpeo veliku štetu tokom NATO bombardovanja SRJ 1999. godine, tokom kojeg je ostao bez sva tri mosta preko Dunava. Stambene zone su nekoliko puta gađane avio-bombama i projektilima, dok je novosadska rafinerija bombardovana gotovo svakodnevno, što je izazvalo veliko zagađenje životne sredine i ekološku štetu. 2003. godine, SR Jugoslavija se transformisala u Državnu zajednicu Srbije i Crne Gore, da bi se njenom podelom, 2006. godine, Novi Sad našao u sastavu samostalne Srbije.

 

 

Novi Sad je, posle Beograda, drugi grad u Srbiji po broju stanovnika (bez podataka za područje Kosova i Metohije). Na poslednjem zvaničnom popisu iz 2011. godine, sam grad je imao 231.798 stanovnika. Na opštinskom području Novog Sada (uključujući i prigradska nasenja) broj stanovnika je 2011. godine iznosio 341.625.

Osnovan 1694. godine, Novi Sad je dugo vremena bio centar srpske kulture, zbog čega je dobio ime „Srpska Atina“. Danas je Novi Sad veliki industrijski i finansijski centar srpske ekonomije, univerzitetski grad i školski centar, kulturni, naučni, zdravstveni, politički i administrativni centar Autonomne Pokrajine Vojvodine, grad domaćin mnogih međunarodnih i domaćih privrednih, kulturnih, naučnih i sportskih manifestacija, kao i grad muzeja, galerija, biblioteka i pozorišta.